Piše: Slobodan Vasković
Goran Dakić me nalazi viberom, dok pijem kafu.
9.45.
Nije baš uranio, a nisam ni ja.
Znam šta slijedi - poslaće me po knjige.
Ako ti nije mrsko, dok šetaš, da mi kupiš u
Knez Mihajlovoj dvije knjige.
Nije mi mrsko.
“Delfi”.
U redu, “Delfi”.
Nakon Dakića, poziv iz Opozicije; Jedan od
rijetkih kojeg cijenim; Unutrašnjost.
Šta misliš ti o situaciji?
Ako ti kažem, naježićeš se.
Kaži.
Kažem.
Nije mi drago što sam čuo..., isto mislim..., možda
i gore..., bolje bi bilo da te nisam nazvao...
Sad moram ići kod ovih svojih da im
nešto pričam, a do priče mi, nakon priče sa tobom, nije.
Pričaj nešto, šta ćeš. Nije do tebe.
Nažalost, u pravu si, ali mora se nešto…
Valjda će… Kud te nazvah…
Ide kafa, idu i cigare.
Telefon zvoni dalje.
Efenedija. Izbacuje spisak kompleta dokumentacije
koju je izrudario. Sve teme za prste polizat i odletiti u vazduh.
Skeniramo političku situaciju. Predepresivno
je prepričavati za subotnje popodne.
Da Efendija, kojim slučajem, rudari bitkoine,
umjesto dokumentacije, bio bi multimilioner.
Dokumentacija uskoro u eteru.
Skidam se sa kafe, a i sa mreže.
Idem naći Dakićeve knjige, nije mi mrsko.
Hodam, nije mi mrsko; Ulazim u “Delfi”, nije
mi mrsko; Dajem trgovkinji imena knjiga i autore, nije mi mrsko; Ona lista po
računaru, nije joj mrsko; Pronalazi ih u magacinu, ide po njih, nije joj mrsko;
Uzimam kjnige, čekam u redu, nije mi mrsko; Plaćam, knjige u vrećicu, pa u
ruksak, nije mi mrsko.
Vjetar duva, uši otpadaju. Baš mi je Mrsko.
Ulazim u radnju, Hi-Tec kapa; Visoka
tehnologija – unutra ćebe, izvana opleteno.
Visoka tehnologija ide na glavu; Jedva; Malo
šta mi pada na um. Zbog kape.
Hodam besciljno. Nije mi mrsko.
“Nemiri” vrludaju Knezovom.
Ulični svirač vraća vrijeme Selvera i “Koda”.
“I kazat ću tebi kao i sad da te volim ja”.
Pjevušim, nije mi mrsko.
Stižem na Trg.
Mega - Hit se razigrao po njemu, cijelog ga
obuhvatio.
“Miš je dobio grip, pa je sjeo u džip…”
Danas džipove voze baš Veliki Miševi.
“To kaza to kaza pa ga smaza”
Smazani smo odavno.
Jelka krasi Trg. Pravim selfi sa Jelkom, čiji
vlasnik nije Grobar zdravstva RS.
Jelka, tokom selfija, postojano stoji.
“To kaza to kaza pa ga smaza”
Rotarijanci dijele paketiće.
Krenuše “Bubnjevi
i trube”, a ja krenuh prema taksiju.
Mečka, a u njemu Medvjed.
Dokle ćeš?
Dotle!
Nemoj živ bio, nije mi do života, a kamoli
gužve, vidi me kako sam nikakav. Idi kod kolege; Izvini brale, ali ne mogu.
Izvlačim glavu iz Mečke, ne idem kod kolege,
šipčim pješke.
Blog svoj nasušni pišem rečenicu po rečenicu,
šaljem sam sebi mejlove, hvatajući Wi-Fi uzgred; Hodajući, gledajući…
Kafana je naša sudbina - Pijem drugu kafu i
detoks, kao da mi detoks može pomoći… Toliko je nikotina.
Gleda me neka crnka ili gleda kroz mene, ne
vidim baš najbolje.
Siguran sam da me gleda i njen Crnjo.
Nezainteresovan sam za bilo kakve poglede.
Ispijam kafu, diskonektujem se, ispijam
detoks, upijam nikotin. Lagano.
Nije mi mrsko, a nije ni dan za depresiju.
